Има седам-осам дана од како сам прочитао збирку приповедака ’’Јоште чекам тај реч да ми рекне’’ коју је написала Негослава Станојевић.
Реч је о штиву које је писано на заплањском дијалекту. Заплање се налази у југоисточној Србији и, ко не зна о каквом крају је реч, нека прогугла и нека упозна сав тај колорит природе готово сакривен од остатка цивилизације. Са једне стране, то је можда и добро – нестварно нетакнута природа полако постаје право богатство у овом вештачком свету у коме већ почињемо и производњу вештачких људи, да не причамо о другим стварима.
Са друге стране, прелепо Заплање плаћа високу цену за то – остаје пусто и без својих становника. У самом Заплању никада нисам био, али имао сам прилику да пролазим кроз скоро пуста села на Старој планини и Сврљишким планинама. Ко није уживо видео ту слику, не зна колико је то застрашујуће тужно. Ко није уживо прозборио по коју са тим људима који тамо живе, опет не зна колико духа они у себи носе.
Предео коме је Бог доделио мудрост и душу
Бог их је, доиста, закинуо за понеки падеж, али му је зато прелило кад је делио мудрост и душу.
Е, баш то сам са сетом препознавао у дивним Негиним причама. Ту просто срдачну и једноставно мудру душу заплањског сељака. Она просто оживљава и осликава те старине, последње стражаре на нашим југоисточним границама. У њиховим простим и једноставним реченицама сажета је вековна мудрост. Како? Врло једноставно: они не одбацују учења својих старих. Знања генерација њихових предака, преношена са колена на колено, деценијама и вековима таложена су баш у њихово памћење. Они само додају још нешто својих искустава, и…
Требало би да наставе низ, да ту чудесну и ретку бакљу предају наредном нараштају.
А њега, нажалост, углавном више нема. Појела га брза храна, брз живот, варош и смрад ауспуха тих ’’лимузина’’ које вазда ’’вржде’’ и журе, а да не знају ни зашто ни куда. Наредни нараштај углавном само свраћа (ако уопште свраћа) да обиђе понеког преосталог претка на зараслим међама, њивама и воћњацима. Онако, успут и овлаш. Наредни нараштај спреман је и да угости те старине, али под својим, неким чудним, савременим условима који су ’’нормални за варош’’ у којој се живи у четири зида углавном. Зато старине радије бирају слободу и мир који имају у свом заплањском непрегледу…
И причају своје приче.
Јужњачки трубачи – мало ка сузама, мало ка смеху
Негослава нам те приче нуди на послужавнику своје збирке.Тамо, као да вас дочекују јужњачки трубачи, па вас ломе – мало ка сузама, мало ка смеху. Немате куд, јер то је та заплањска душа. Она није далеко од ваше, ако знате где сте је затурили. Она и воли, и страда, и закине, али и поклони, она је негде, део нашег свеукупног гена, она је, заправо, дивна у својој једноставности и права громада када је о исконској мудрости реч.
Све то сам схватио читајући Негославину збирку прича.
Зато, на крају, могу само да потврдим оно што сам и њој наговестио читајући те приче на њеном блогу: Збирка приповедака коју је написала вредна је са више аспеката.
Прво, та ће књига бити прави чувар заплањског дијалекта, и са тог аспекта има, на неки начин, лингвистичку вредност.
Друго, можда и важније од тога, ова збирка је сведочанство о Заплању и Заплањцима, сакупљена филозофија њихових живота, живота њихових предака, која је на самом издисају. Јер сви говоре о борби против беле куге, а она нам и даље брише не села, него целе регије.
Прочитајте књигу и после обавезно посетите Заплање, или бар нешто што личи на Заплање. Видећете, осетићете потребу да учините нешто, не знам шта је то, али нешто, да ти крајеви Србије не умру.
Негослава је своје учинила.
Ред је на нас.
Извор: Кућа добрих вести